Baš kao što je portal „Srpski Insajder“ objavio nedavno… Danas je Vladimir Ivić potvrdio naše reči:
„Kontaktirali su me mnogo puta, međutim, ne nameravam da radim sa njima. Nije mi plan da se vraćam u Srbiju, makar u ovom delu karijere. Ne kažem da se nekad u budućnosti to neće desiti i da ću razmisliti, ali zasad – ne“, poručio je Ivić.
„Ako mene, koji sam u inostranstvu, boli to stanje, mogu misliti kako je navijačima. Budite sigurni da sam jedan od njih i da delim njihovo mišljenje. Boli ih sve ovo i imam utisak da je nekome drago zbog toga, pokušava da tugu partizanovaca dovede do maksimuma. To sigurno nisu sportisti. Uvek sam tu za dobro Partizana, samo što je potrebno da dođu novi ljudi, donesu pozitivnu energiju, promene ambijent i unaprede klub. Takvih ima, još kad bi im se dala šansa“, rekao je Ivić.
„Naravno da sam emotivan! Volim Partizan, jer mi je za šest godina provedenih u prvom timu dao nešto što nikad ne mogu da zaboravim. Pričam iz srca. Ne što mi je neko rekao ili naredio, nego zato što osećam potrebu. Nemam interes da budem bilo šta u klubu, osim da kao navijač, sednem i ja na tribinu, sa ljudima koji žele dobro crno-belima. A trenutno me ne vuče da gledam utakmice, verujte mi“.
„Teško mi je da sve ovo posmatram, jer je Partizan jedini klub za koji navijam. Milioni navijača stoje iza njega i niko od nas ne može da bude zadovoljan situacijom u poslednjih deset godina. Znam da je sušnih godina bilo ranije, ali to je bila velika zemlja, svaka republika davala po tri, četiri snažna kluba, dok sad u ligi imaš objektivno samo dva tima, sedam godina nisi šampion, a pet nemaš ni trofej kupa… Previše je! Ko bi za to mogao da bude odgovoran nego ljudi koji vode Partizan i oni koji ih drže na funkcijama i kriju se iza njih. Samo menjaju trenere, sportske direktore i ponekog skauta, a oni ostaju i ne mogu da uzmu nijedan pehar“
„Nije do trenera, niti igrača. Znamo svi da je krajnje vreme da se Partizan probudi. Potrebna je nova energija, ljudi od ideja, znanja, sposobnosti, kontakata… I koji su – nezavisni. Da im se omogući nesmetan rad, pa ako za, recimo, tri godine ne budu valjali, da dođu sledeći. Ako niste u situaciji da u državi gde postoje samo dva velika kluba osvojite makar jedan pehar za pet godina, šta dalje da pričamo. Doviđenja, prijatno! Možda sadašnja garnitura ne sme to da uradi, možda je neko drži na funkcijama, jer mu tako odgovara. Ne vidim drugi način da toliko ostaju na pozicijama. Niko nije zadovoljan njima, stičem utisak da ni sami nisu zadovoljni sobom i zato smatram da možda postoji neko iznad njih koji im ne dozvoljava da se sklone. Krajnje je vreme, za dobrobit srpskog fudbala i Partizana, da se stvari promene“.
„Svima je jasno šta se dešava. Možda neko to ne želi da kaže iz straha. Verovatno ima ljudi koji osećaju potrebu da budu u upravi, ne ulazim u to šta rade i zbog čega su izabrali takav put, jer svako gradi sopstveni kurs i odgovara za postupke. Neću da pominjem imena, da li su to Vučelić, Vazura, Kralj ili Iliev. Čekajte, sedam godina smo bez titule. To znači da bi na stadionu trebalo da se promeni sve, uključujuči i pločice u WC-u, a kamoli ljudi“.
