Na kraju sedmo mesto za džudiste Srbije na Olimpijskim igrama u Parizu. To je istorijski uspeh. Ipak, nadali smo se da Majdov, Kukolj, Bunčić, Žabić, Perišić i Nikolić mogu više.
Na kraju je u miks zoni pred novinare stao Nemanja Majdov. Čovek koji je u emotivnom pismu pre nekoliko dana udario pre svega na sudije, ali i medije. Sada je izneo konačnu ocenu učešća na Igrama u Parizu.
“Timski smo danas bili sedmi, što je istorijski uspeh. Pobedili smo Holandiju, koja je džudo velesila, onda smo izgubili od Japana, što nije bilo ni očekivano da dobijemo, čak smo imali dogovor da ne trošimo mnogo energiju, da se čuvamo za repasaž, ali niko nije mogao da preda meč.”
“Individualno, ne bih da komentarišem, imao sam mali izliv emocija na društvenim mrežama, ali iza svake reči stojim. Možda bih izbacio samo psovke. Ono je blaža verzija zbog svega što su mi uradili u poslednje četiri godine. Uvek sam ćutao da me ne bi zeznuli na OI, a onda dođeš ovde i ne daju ti ni da se boriš. Ovo je moj san, ja dajem život za ovo, imam dvoje dece koje ne gledam po devet sati dnevno da bih se spremio za ovo ovde. Drugi sam na rang listi, aktuelni prvak Evrope, drugi na svetu, onda dođete na OI gde svi, ne samo nacija nego i vi lično očekujete da uzmete medalju, pošto imam četiri evropske i tri svetske, što je daleko veliki rezultat u džudou. A, na OI se stalno dešava da medalje uzimaju ljudi koji ne osvajaju odličja na SP i EP. A, meni ne daju da je uzmem. Ne znam za četiri godine da li ću moći. Kada bih znao da će mi se isto desiti, sad bih prestao sa džudom. Ali nadam se u neku božansku pravdu.”
